Текст:Златна јабука

Материал из свободной русской энциклопедии «Традиция»
(перенаправлено с «Златна јабука»)
Перейти к навигации Перейти к поиску

Златна јабука



Автор:
Лужицкая народная









Язык оригинала:
Сербохорватский язык





Живео некад отац који је имао три сина. Најмлађи, кога су звали Јанк, одликовао се марљивошћу и добротом, али је био глуп, па, како отац од њега није имао користи у управљању великим домаћинством, посла га у далеки свет.

На свом путовању обре се Јанк у тушинском селу и тамо од неког сељака заиште посао. Сељак му одмах рече:

— Имам за тебе посла. На ливади ми леже три пласта сена. Треба да их преко ноћи чуваш. Али пази... многи су то пре тебе чинили, али ником није пошло за руком да сено сачува.

Јанк пристаде. Пре него што је на ливаду отишао, даде му сељак вечеру да га у пољу не би глад мучила, а даде му и виле, да се има чиме бранити.

На путу, неочекивано, придружи се Јанку сива мишица, која га људским гласом запита куда ће. А Јанк мишици, као да су стари пријатељи, све по реду исприповеди. На то рече мишица:

— Још нико досад није тако пријатељски са мном разговарао. Зато желим да ти помогнем. Ак се будеш по мојим саветима управљао, сачуваћеш сено. После тога ће ти се и срећа осмехнути.

Јанк обећа да ће се по њеним саветима управљати, па мишица отпоче:

— Не брини ништа и не плаши се ничег. Кад стигнеш, лези на средњи пласт лицем према земљи и не обазири се, ма шта да се око тебе догађа. Три коња ће доћи да сено чупкају.

Јанк послуша мишицу и леже потрбушке на средњи пласт. Усред ноћи, око дванаест часова, створише се три коња — један бели, други мрки, трећи црни, и одмах почеше сено јести. Када више нису имали шта да једу, почеше и Јанкову одећу чупкати. Повлачили су га са пласта час на једну, час на другу страну, али Јанк је непомично лежао и ни за педаљ се није хтео помаћи. Када откуца дванаести час, изгубише се коњи, а Јанк уморан усни.

У зору пође сељак да види је ли Јанк још жив. Угледа га како на пласту спава, повуче га за рукав и упита како је било. Јанк само одговори:

— Добро.

Другог дана, када се Јанк поново упутио на ливаду, придружи му се опет мишица и рече:

— Јанк, данас ће бити горе, али не брини. Важно је да се не мичеш, ма шта да се око тебе одиграва. Када откуца дванаести час, све ће се свршити, а ти ћеш остати жив.

Опет дођоше три плаха коња да сено једу. На крају одвукоше и Јанка са пласта и почупаше му сву одећу. Али Јанк се и не помери нити јаукну када су га за ноге уједали. Тачно у дванаест изгубише се, а он исцрпен усни.

У зору се сељак још више зачуди када га на пласту угледа, али задовољно протрља руке.

Треће вечери се и по трећи пут придружи Јанку мишица, али овога пута показа му дрво на коме је висио велики бич и рече:

— Јанк, данас ће бити лоше! Не смеш да заспиш. Ниједан од коња не сме се средњем пласту приближити. Они ће бити веома дивљи и нестрпљиви, налетаће на пласт, али ти замахуј бичем, брани се.

Када коњи дођоше, одмах навалише на средњи пласт, али их Јанк спремно дочека бичем. Што је више замахивао, све више су и коњи дивљали. Налетали су у махнитом галопу, али их је заустављао Јанков бич, тако да се нису могли ни приближити пласту, а камоли сено чупнути. Тако су целе ноћи наваљивали, али их је Јанк, снажно размахујући бичем, распршивао на све стране. Када откуца дванаести час, све се наједном стиша, коњи ишчезоше, а Јанк изломљен леже на пласт и усни.

У рану зору дође сељак да погледа је ли Јанк још жив, а кад тамо — момак лежи на чистом злату. Док је спавао, сено се претворило у злато.

Сељак га одмах пробуди и повика:

— Јанк, па ти си срећан, пресрећан! Не само да си ми сено сачувао него си га у злато претворио. Колико новаца желиш, реци!

Али Јанк одговори:

— Шта ће ми новац! Ја од њега нећу постати паметнији. Желим да одем у неки други крај па ми ти, ако хоћеш, дај нешто хране за пут.

Сељак се зачуди, али му ипак напуни џепове златом и рече:

— Путуј срећно момче! А ово мало злата што сам ти дао биће довољно да се путем храниш и превоз плаћаш. Желим ти да увек тако предано радиш као што си код мене радио и да себи праву срећу пронађеш!

Јанк се опрости од сељака и, певајући, пође из села. Али већ је однекуд за њим трчала мишица, стиже га и рече:

— Ако напушташ овај крај, и ја идем с тобом. Пут нас води преко мора. Али не бој се, ја ћу увек бити уз тебе да те саветујем.

Јанк упита мишицу шта треба да чини када у другу земљу дође, а она му поче да објашњава:

— Укрцај се на лађу, а када у туђи и далеки крај стигнеш, па те људи буду за ово и оно питали, можеш изговорити само «функ» и «фонк», и ниједне речи више. Аи добро слушај шта теби други говоре, ради како ти се каже и не брини ништа.

Јанк се укрца на лађу и отплови у туђу земљу. Тамо га мишица одведе староме градинару, који га одмах запита, да ли би хтео да остане на његовој градини. Јанк одговори: «функ», а на питање градинарево уме ли да риља и копа, одговори: «фонк». Градинар га тада узе у службу, одведе на земљиште где је био врт и објасни му како да цвеће и бокоре негује, а како леје да обрађује.

Јанк је пажљиво слушао и радио како му се говорило. Његово је цвеће дивно процветало, замирисало опојним мирисом, тако да ес и сам стари градинар зачудио.

Једнога дана рече му он:

— Твоје цвеће дивно цвета. Ти добро радиш па сам одлучио да ти дам посебну башту. Сади на њој шта желиш.

И даде Јанку најбољи део земље. Сада је Јанк самостално радио и цвеће засађивао, а мишица га је саветовала како да посао најбоље обави, на који начин да земљу обделава, ђубри и залива, а на који начин да растиње одржава.

За кратко време сав расад процвета, и пред очима мештана указа се нови врт. Сви су радо навраћали на Јанков део земље. И властелин, коме је цела земља припадала, одушеви се вртом. Он затражи од старог градинара да Јанка ослободи других послова, јер ће убудуће момак само за њега и његов двор радити.

То је било највеће признање баштованском помоћнику и стари градинар, веома задовољан, оде да то пренесе Јанку. Али пре тога он упита момка:

— Умеш ли тако добро да радиш, да ти ни сам властелин не може наћи мане?

Јанк одговори «функ». А када га запита уме ли и боље од тога, одговори «фонк», и тако постаде дворски цвећар.

Властелин је имао лепу кћер, коју је намеравао да уда, па је једнога дана позвао најугледније јунаке из целе земље на свечаност избора младожење. На тај дан саопшти млада властелинка да Јанк, који одгаја тако лепо цвеће, може такође да дође на ову свечаност. Слуга оде Јанку на градину и саопшти му то. Јанк одговори «функ».

Око властелиновог дворца брзо су се окупили сви позвани јунаци. Млада властелинка оде у горње одаје, отвори прозор и рече окупљеним витезовима:

— Ја ћу сада ову јабуку бацити доле, и на кога падне, тај ће бити мој заручник.

И девојка баци јабуку, а она паде право Јанку на главу. На то сви повикаше: «Срећно, младожењо!» Али он само одговори «функ».

Млада властелинка се озлоједи што је златна јабука право на Јанка пала, али је дату реч морала одржати. Зато на двору убрзо прославише свадбу и Јанк поста млади властелин. Али, када год би га његова жена нешто запитала, он би само изговарао «функ» или «фонк», и ништа више.

Тако протече неколико година. Млада жена се све више љутила што Јанк и даље остаје нем. А највише је у себи беснела када би витезови из суседних дворова у посету долазили. Јанк би тада изговарао сасмо «функ» и «фанк», и то је био цео његов разговор с гостима. Најзад одлучи стари властелин да стање измени и рече својој кћери:

— Ја ћу да започнем рат и твога Јанка да истурим у прве редове. Тада ће га непријатељ лако убити.

И учини како је наумио. Једнога дана позва Јанка и рече му:

— Рат је избио. Ти ћеш нашу војску предводити, али као предводник мораш ићи испред ње.

Јанк одговори «функ».

— Поведи војску и сутра у једанаест започни битку! — закључи властелин.

А Јанк одговори «фонк».

Када се Јанк опреми за битку, дадоше му коња, али тако бедног да је једва ноге дизао. Али мишица истрча на пут и рече:

— Јанк, биће ти тешко, али чини како те саветујем. Тај коњ је изнемогао, но ти ћеш добити бољег. Одјаши за онај грм и чекај до једанаест. Тада ће се ту створити други коњ. Мамузе и сабљу имаће на себи.

Јанк је већ био некакву сабљу добио, али се одмах могло видети да је стара и зарђала. Зато послуша мишицу. Брзо се појави очекивани коњ и он без страха одјаха у бој. Како је ишао први, непријатељски војници одмах навале на њега, али он се чврсто држао и обарао их својом оштром сабљом. Тачно у дванаест затрубише трубе и означише крај битке. Тада он за оним грмом замени коња и врати се на староме кући. Код куће су га сви очима пуним милоште гледали, питајући га како је победио. Доносећи му најбоља јела, почеше га наговарати да и сутра крене у бој. Он само одговори «фонк».

Али другога дана доби Јанк још беднијег коња. И сабљу му утрапише тупу, само да не би победио. На путу га је већ чекала мишица, која рече:

— Данас ће бити страшније. Чувај се! Одјезди опет к ономе грму, тамо ћеш затећи силнијег коња и оружја бољег од јучерашњег. Овога пута биће то мач. Коњ ће ти много помоћи, али се ти мораш снажније борити, јер ће непријатељ војевати сурово.

Када Јанк до грма дојаха, затече тамо младог, огњевитог коња, који му је светли мач носио. Јанк узјаха коња и одјезди право у бој. Он све непријатеље порази, а сам не би ни рањен.

Стари властелин се јако зачуди када доброга коња и светли мач на Јанку угледа. Пошто је Јанк опет добио битку, лукави старац рече у себи: «Сутра ћу му дати најгоре кљусе, па ће га непријатељ свакако убити».

Млада властелинка дочека га тако као да се његовој победи радује. Он је поздрави са «функ», а када га она запита како је све то постигао, одговори «фонк». Трећега дана дадоше Јанку старо кљусе које је једва ноге дизало, а уз њега и тупи, рђом изједен мач којим се више није могло да војује. Али опет дотрча мишица и рече:

— Данас ће бити јако зло, и бићеш близу погибељи. Али, добићеш доброг коња, ватренијег од пређашњег.

Мишица му даде и завој којим ће крв зауставити у случају д буде рањен. Јанк зађе за грм, а коњ пристиже у једном скоку. Јанк се на њега баци и — хууу! као с ветром одфијука у битку. Али га непријатељ овога пута спремно дочека. Витлајући мачевима, ранише Јанка. Када видеше да са њега крв лије, обрадоваше се, верујући да ће убрзо умрети. Али Јанк хитро преви себи рану, па мушки настави борбу док не савлада непријатеља. А кад би све готово, пусти он огњевитог коња и врати се на оном хромом кљусету кући. Тамо га сви дочекаше веома пријатељски.

Властелин, пак, посла одмах по лекара, коме нарди да Јанку отров у рану стави. Али то Јанку ништа не нашкоди, јер је завој који му је мишица дала одавно затворио рану. Док је Јанк још у постељи лежао, јави му се поново мишица и рече:

— Сад си оно најгоре претурио преко главе, ал' нешто још мораш за мене учинити. После тога слободно проговори, јер је прошло седам година од како си нем. Вечерас у једанаест часова отиди у коњушницу. Тамо ћеш затећи три коња која на хрбатима леже. Крај средњег ћеш наћи и велики сребрни нож. Њиме распори коњима трбухе.

Замало да се Јанк успава, јер је већ прошло једанаест када се прену. Брзо отрча у коњушницу, зграби нож и распори првоме коњу трбух. Из њега искочи човек. Из трбуха другог коња изађе жена, а из трећег — необично лепа кнегињица. Јанк се од свега тога толико уплаши да одбаци нож и утече из коњушнице. Све трчећи, врати се у дворац и поново леже у постељ, где чврсто заспа.

У зору дође лекар да опипа Јанково чело и увери се да ли је мртав. Али Јанк је био жив. Он пође лекару у сусрет и пријатељски га прими. Лекар тад хтеде да му рану погледа, али Јанк рече:

— Није потребно. Она је већ зарасла.

На то се сјате дворани и зачуђено запиташе:

— Како то да ти говориш и да више ниси нем?!

Јанк им поче да приповеда, али не доврши, јер се у дворишту заустави лепа стаклена кочија. Из ње изађе девојка, која замоли Јанка да са својом женом уђе у копију, а она ће их одвести где треба.

Јанк са својом женом уђе у кола, а девојка их одвезе у суседни дворац. Тамо је велики сто, препун богатих јела и пића, већ био припремљен за свечану гозбу. Не потраја дуго, а појави се кнез, господар дворца, са кнегињом и кнегињицом. Он Јанка срдачно дочека и рече:

— Ми смо оно троје које си ослободио. Да ниси све тачно извршавао што ти је мишица казивала, остали бисмо заувек зачарани. Зато ти велико хвала!

Потом су сели, јели и пили и заједно се радовали. И од тог времена беху срећни као добри суседи и пријатељи.